Sve je češći primer da se deca već u predškolskom, ili mlađem školskom periodu odlučuju za bavljenje sportom u sklopu organizovanih sportskih klubova. Pod tim se podrazumeva treniranje unutar određene sportske grane, više puta nedeljno, osam do deset meseci godišnje. Dalja tendencija je da se vremenom broj i obim treninga povećavaju, rezultati poboljšavaju, i kroz određeni period stvaraju vrhunski sportisti, spremni za ostvarivanje maksimalnih sportskih dostignuća. Tema rane specijalizacije u sportu nije još uvek dovoljno izučena, a mišjenja su podeljena na pitanje da li je rana specijalizacija u sportu dobra, koji su njeni benefiti, a koje mane?
Šta je tačno rana specijalizacija u sportu?
Univerzalna definicija rane sportske specijalizacije (RSS) ne postoji, ali većina autora se slaže oko osnovnih pojmova koji se za RSS vezuju:
- Trenira se kontinuirano na godišnjem nivou (specifična sportska grana)
- Treninzi su velikog obima i inteziteta
- Nedovoljno je vreme oporavka
- Često onemogućeno bavljenje drugom fizičkom aktivnošću
- Često je inicirano od strane roditelja i/ili trenera
- Cilj je postizanje maksimalnih rezultata
Zašto do nje dolazi, koje su njeni prednosti i mane?
Dugo se smatralo da što pre dete krene da se bavi specifičnim sportom (podrazumeva se sportska grana koja poseduje karakteristične i sebi svojstvene kretne aktivnosti), još ako pri tome puno i jako trenira, veće su mu šanse za ostvarenjem vrhunskih sportskih rezultata. Tako da je često pristuno da deca već u predškolskom uzrastu krenu da se bave košarkom, tenisom, rukometom ili nekom sličnom sportskom granom, više puta nedeljno. Rana specijalizacija u sportu sa sobom nosi određene benefite kada je (sportski) razvoj deteta u pitanju kao što je razvijanje takmičarskog duha od najmlađih dana, kao i evidentno brže usvajanje specifične tehnike odabranog sporta. Takođe RSS ima značajnu ulogu u ranom otkrivanju talentovanih pojedinaca za sportku granom kojom se dete bavi. U želji da njihovo dete bude u prednosti, roditelji donose odluku da dete potpuno usmere ka jednom sportu, ali postavlja se pitanje da li time detetu pomažu, ili možda baš čine suprotno?
Svakodnevni treninzi mogu negativno uticati na socijalizaciju deteta. Mnogo vremena se provodi na treningu i takmičenju, ostatak služi za odmor, svedeno je vreme predviđeno za druženje i igranje što je izuzetno važno za razvoj deteta. Vrlo često zgusnut raspored treninga onemogućava detetu da se bavi i drugim fizičkim aktivnostima ili sportovima, čime mu se oduzima mogućnost za savladavanjem nekih kretnih aktivnosti koja nisu specifična za sportsku granu kojom se bavi, kao i priliku da se oproba i zavoli neki drugi sport. Savladavanjem motoričkih zadataka koje druge sportske grane zahtevaju, dete se svestrano razvija čime će u budućnosti lakše učiti i savladavati i zahtevnije zadatke specifičnog sporta kojim se bavi. Još jedan od problema velikog trenažnog obima je što se detetu ne ostavlja dovoljan period odmora, što dalje dovodi do povećanja šanse za potencijalnom povredom. Takođe, vrlo je česta situacija da deca koja su od najranijeg uzrasta u određenom sportu prosto „izgore“, tako da se susrećemo da mladi sportisti već u srednjoj školi odustanu od bavljenja sportom. Neretko se zasićenost prema određenoj sportkoj grani prenese i na celokupnu zasićenost prema sportu, čime se pojedinac udaljava od fizičkog vežbanja. Umesto da deci pomognemo da pravilno rastu i razvijaju se, zavole fizičku aktivnost i na kraju ostvare što bolje sportske rezultate, RSS-om možemo da učinimo upravo suprotno.
Izuzeci od pravila
Neophodno je napomenuti da postoje sportovi u kojima je RSS neophodna, jer se u tim sportovima najveći rezultati postižu u mlađem uzrastu. Tako ritmičke gimnastičarke ili sinhrone plivačice moraju da krenu sa ranom specijalizacijom ukoliko žele da se takmiče na najvišem nivou jer ukoliko ne ostvare svoj pun potencijal do osamnaeste godine, male su šanse za ostavrenjem vrhunskih rezultata.
SPR Zaključak
Mnoga istraživanje ukazuju da rana sportska specijalizacija NEMA direktne veze sa rezultatima na seniorskom nivou, štaviše da može imati negativan efekat po (sportski) razvoj deteta. Zanimljivi su rezultati istraživanja koje je obuhvatilo 237 košarkaša iz NBA lige podeljenih u dve kategorije: one koji su se u srednjoj školi bavili većim brojem sportova (dva ili više) i one koji su se bavili samo košarkom. Upoređivan je broj propuštenih utakmica prouzrokovanih povredom, broj većih povreda i dužina igranja u NBA ligi, i rezultati pokazuju znatno manji broj propuštenih utakmica i većih povreda, kao i značajno dužu NBA karijeru igrača koji su se bavili još nekim sportom.
Najbolje ćete pomoći detetu time što ćete mu dozvoliti da „bude dete“. Kroz trčanja, skakanja, bacanja, padanja, preko bavljenja raznim sportskim aktivnostima, sa motoričkog aspekta dete stvara bazu pokreta i kretanja koja će moći kasnije da primeni u sportskoj grani koju odabere. Kroz igranje i otkrivanje novog, najbolje će se razviti ljubav prema sportu, što i treba da bude naš osnovni cilj. Dete prvo treba:
-da se igra,
-da nauči da trenira,
-da trenira radi treniranja,
-da trenira radi takmičenja,
-i tek na kraju da trenira da bi pobedilo.
Preskakanjem ovih koraka, smanjujemo deci šansu sa potpunim (sportskim) ostvarenjem.