Ispravljanje motoričkih grešaka u sportu

Savršenstvu težimo u mnogim životnim poljima, iako ga obično doživljavamo kao nedostižan pojam. Ako savršenstvo predstavimo kao nešto idealno i bezgrešno, jasno je da na putu njegovog dostizanja moramo i grešiti. Svaki proces učenja, odnosno usavršavanja, neminovno sadrži i greške. Tako se i proces obučavanja sportiste ne može odvijati bez pojave grešaka.

Greške u sportu možemo grubo podeliti na taktičke greške i motoričke greške. Taktičke greške su usko povezane sa kognitivnim sposobnostima i najčešće se odnose na donošenje pogrešnih odluka u određenim situacijama. S druge strane, motoričke greške podrazumevaju odstupanje izvedenog kretanja od idealnog, željenog kretanja. Model idealne tehnike predstavlja obrazac kretanja kojem težimo prilikom izvođenja određenog kretnog zadatka (npr. idealan šut u košarci, smeč u odbojci, čučanj, nabačaj…).

Svaki model tehnike bi trebalo da pruža maksimalnu efikasnost i minimalan rizik od nastanka povrede, pa se kao takav uzima za pravilno kretanje. Kada bismo samo idealno izvođenje kretanja prihvatali kao pravilno, u tom slučaju bi svaka greška, odnosno odstupanje od idealnog, značilo da sportista nepravilno izvodi kretanje. Ako pogledamo slučajeve iz prakse, zapažamo veliki broj vrhunskih sportista koji uz određena odstupanja zadržavaju ogromnu efikasnost tehnike i minimalan rizik od nastanka povrede. Upravo ta minimalna odstupanja definišu opseg u kom se svako kretanje uzima kao pravilno. Dakle, kretanje koje se razlikuje od idealnog, ali je unutar granica pravilnog, odvija se u optimalnoj zoni.

Kada se izvođenje tehnike zadržava na zadovoljavajućem nivou, uz prisustvo motoričke greške koja tu tehniku delimično menja, onda govorimo o kretanju koje se nalazi u zoni dozvoljenih grešaka. To su greške koje negativno utiču na stabilnost i efikasnost tehnike, ali u meri koja značajno ne narušava modelno kretanje. Takve greške je potrebno ispravljati i težiti da se kretanje odvija u optimalnoj zoni, ali je zadatak trenera da proceni u kojoj meri i na koji način se treba posvetiti korekciji.

Kretanja koja pripadaju destruktivnoj zoni su ona kretanja koja znatno odstupaju od modelne tehnike. Uglavnom narušavaju celu strukturu kretanja, a ne samo jedan deo, pa se iz tog razloga ispravljanje takvih grešaka postavlja kao prioritet u treningu. Pojava ovako grubih grešaka obično rezultira nestabilnom, neefikasnom i nedovoljno sigurnom tehnikom kretanja.

Kada bismo slikovito prikazali zone u kojima se može odvijati određeno kretanje, idealan pokret bismo postavili na centralno mesto. Svako pomeranje u levu ili desnu stranu bi predstavljalo meru u kojoj pokret odstupa od idealne tehnike.

Ispravljanje motoričkih grešaka dominantno zavisi od toga koliko kretanje odstupa od idealnog. Obzirom da je trenažni proces vremenski ograničen, apsurdno bi bilo posvetiti veliki deo vremena ispravljanju tehnike koja se već nalazi u optimalnoj zoni. Ukoliko se greška nalazi u zoni dozvoljenih, onda je zadatak trenera da postavi prioritete trenažnog procesa i da se u skladu sa tim, pravovremeno, posveti ispravljanju greške. Kretanje koje se izvodi u destruktivnoj zoni je potrebno odmah korigovati. Grubo odstupanje od idealne tehnike najčešće je destruktivnog karaktera po stabilnost tehnike, efikasnost tehnike ili po zdravlje sportiste! Iz tog razloga, trener mora poznavati specifičnosti i zahteve konkretne sportske grane, kao i određene biomehaničke principe, kako bi mogao prepoznati i klasifikovati grešku, a potom je i ispraviti.

Vrhunski sportisti, takođe, pokazuju određena odstupanja od idealne tehnike. Kada se oni analiziraju, primećujemo da razlike u tehnici koje postoje među njima, najčešće variraju u optimalnoj zoni i da veoma mali deo (ukoliko uopšte postoji) se nalazi u zoni dozvoljenih grešaka. Ponovo je zadatak trenera da uoči koje delove tehnike vrhunski sportisti izvode na isti način (npr. položaj šake prilikom šuta u košarci ili položaj teniskog reketa u trenutku kontakta sa lopticom), a u kojim delovima tehnike postoje razlike (npr. način izbacivanja lopte za servis u odbojci). U svakom slučaju, svima je zajedničko da se najveći deo kretanja izvodi u optimalnoj zoni uz, eventualno, poneko kretanje u zoni dozvoljenih grešaka. Takav model tehnike, kojem bi treneri trebalo da teže, slikovito bi se mogao prikazati na sledeći način:

Kao što se može videti na slici, neophodno je da kretne aktivnosti sportiste minimalno odstupaju od modelnih karakteristika, kao i to da se sve grube greške isprave do granica dozvoljenih, pa čak i optimalnih, odnosno poželjnih.

SPR zaključak

  • UVEK prvo ispravljati greške koje mogu povrediti sportistu!
  • Tražiti razlog nastanka greške, one su uvek posledica nekog uzroka (npr. nedovoljna pokretljivost u zglobu kuka = nedovoljna dubina čučnja).
  • Greške koje minimalno odstupaju od idealne tehnike obično ne utiču previše na kvalitet kretanja, te se ne treba previše posvećivati njihovoj korekciji.
  • Uspešnost u određenoj sportskoj grani određuju različite sposobnosti (npr. u košarci dominantno taktičke i fizičke sposobnosti, dok su u gimnastici to tehničke i fizičke). Na osnovu toga odrediti u kojoj meri se određena tehnika kretanja treba ispravljati do idealne.
  • Svaka greška nije nužno katastrofalna, niti je svaka greška beznačajna.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *