„Odakle ti volja da redovno treniraš?“ pitanje je koje često čujemo ili postavljamo osobama koje vidimo da rekreativno, ali strastveno praktikuju neku vrstu fizičke aktivnosti koju možemo nazvati treningom.
Pitanje volje, ali i izvora motivacije kod sporta razlikuje se kod ljudi koji su rekreativci i onih koji su profesionalci. U ovom tekstu bavimo se rekreativcima – ljudima koji uvode u svoj život trening kao vid rekreacije radi ostvarivanja ciljeva kao što su: poboljšanje opšteg zdravlja i/ili izgleda (redukcija kilaže, uvećanje mišićne mase), rehabilitacija, korekcija deformiteta.
Takođe, kada kažemo trening, pod tim podrazumevamo aktivnosti poput: vežbi u teretani, individualni ili vođeni treninzi, kardio treninzi, trčanje, plivanje i slično.
Šta je volja i zašto je važna?
Volja je vezana za kontrolu koju imamo nad sobom i aktivnostima koje biramo. Erik Erikson je kroz svoju teoriju razvoja govorio o tome da je rano detinjstvo, period od druge do treće godine života upravo ključni period za razvoj volje. Ujedno, ova faza je fokusirana upravo na razvoj osećaja lične kontrole. U odraslom dobu, osećaj kontrole nad našim životom, daje nam često osećaj sigurnosti i izvesnosti koja se može do određene mere predvideti. Međutim, kada primetimo da nam se nešto ne dopada u našim životima, pokrećemo motor volje da to isto promenimo.
Koncept promene
Kada pričamo o promeni, često ćemo naići na termin komfor zone. Komfor zona je mesto gde se osećamo sigurno, i sa koncima u našim rukama. Sledeća je zona straha, nakon nje ide zona učenja, a tek nakon nje – zona rasta. Važno je i vrlo primenljivo saznanje da tek u zoni rasta dolazimo do postignuća i smisla. Prvi korak promene je izlazak iz komfor zone i suočavanje sa ostalim koracima.
Medjutim, nešto što nam pomenuti koncept retko kaže jeste to da u životu nažalost komfor zona postaju i mesta i iskustva u kojima se ne osećamo sigurno, ispunjeno, zadovoljno, ali već dugo traju i uplašeni smo da ih promenimo. Zato osoba može da ostane istrajna u recimo: lošim navikama u ishrani, fizičkoj neaktivnosti, toksičnim vezama i prijateljstvima, iscrpljujućem i besmislenom poslu… Zašto se to dešava? Prosto je – promena koju želimo deluje ili zaista jeste bolnija od trenutnog stanja u kom smo.
Kada osoba primeti da joj je potrebno da uvede fizičku aktivnost u svoj život na redovnom nivou, najčešći izgovori su: nemam vremena za trening, nemam novca, nisam sposoban/a za to, nemam teretanu u blizini kuće, itd. Osvešćivanje ovih razloga kao izgovora koji nastaju zbog straha od promene, prvi je korak rađanja volje za redovnim treningom.
Razlozi koji povećavaju želju i volju za treningom
Ukoliko kategorišemo dva izvora u donošenju odluka za promenu u emotivni i kognitivni deo, volja bi bila deo emotivne kategorije, i ona nekada nije dovoljna sama po sebi da budemo istrajni u nečemu ili da čak samo započnemo. Tu onda uskače kognitivni, racionalni deo koji nas podseća da treba da nas vode razlozi zašto nešto želimo da radimo.
Zašto želimo da redovno treniramo? Prva dva najčešća razloga jesu:
- Zdravlje – za većinu fizičkih i mentalnih stanja i oboljenja, fizička aktivnost se navodi kao jedan od preventivnih, ali i lekovitih sredstava.
- Fizički izgled – poboljšanje fizičkog izgleda utiče na povećanje samopouzdanja koje imamo u svim sferama života.
Ukoliko nam to nije dovoljno, evo nekoliko psiholoških razloga koji ce istaći vrednost i neophodnost redovne fizičke aktivnosti i samim tim podstaći volju na kognitivnom nivou:
- Tolerancija na frustraciju
Niska toleracija na frustraciju je pojam koji opisuje odbijanje osobe da se ponaša disciplinovano radi postizanja cilja, i biranje linije manjeg otpora. Ovo je primenljivo na mnoge životne situacije i okvire. Međutim, tokom treninga vežbamo i podižemo našu toleranciju na frustraciju. Pristajemo strpljivo na početne neuspehe i male uspehe na putu ka većem cilju – savladavanje određene kilaže, nivo kondicije, kilometraža u trčanju, fizički izgled itd. Vežbamo da postignemo optimalnu dozu frustracije koja gura ka uspehu sasvim dovoljno da nas istera iz pomenute komfor zone.
- Dugotrajno vs instant zadovoljstvo
Psihološki koncept instant ili trenutnog zadovoljstva je želja da se doživi ili ispuni zadovoljstvo bez odlaganja, dakle odmah. Nekada je lako videti kako je odloženo zadovoljenje generalno mudrije ponašanje, ali mi se i dalje svakodnevno borimo sa iskušenjem da se prepustimo svojim neposrednim željama. Redovnim fizičkim treningom razvijamo sposobnost da sačekamo na rezultate i ciljeve, da budemo strpljivi jer će više vredeti. Ljudska prirodna težnja ka instant zadovoljstvu je često ubica volje jer je vidljivim rezultatima potrebno vreme.
- Regulacija emocija
Bes može da se pretvori u snagu, dosadu će prodrmati takmičarski duh, tugu će zaokupirati mali uspesi tokom treninga. Kako?
Svi smo mi kao deca intuitivno samoregulisali svoje emocije. S obzirom da dete još uvek nije u potpunosti razvilo sposobnost prepoznavanja i verbalizovanja svojih emocija, ono ih reguliše samo, i to igrom koja najčešće podrazumeva neku fizičku aktivnost. Dakle, kada dete ima loš dan, izaći će da se igra i na taj način dovede u stanje balansa svoje neprijatne emocije.
Ta intuicija zakržlja našim odrastanjem i povećanim obavezama, pa je potrebno podsetiti sebe da su nekada obična šetnja ili odrađen trening dovoljni za regulaciju emocija.
Načini podsticanja volje
Načini za treniranje opšte mentalne volje su razni, i čak mogu podrazumevati različite proste vežbe. Međutim, kada pričamo o volji za treningom, evo dva konkretna načina koja se direktno primenjuju u SPR timu:
1. SPR izazovi
SPR tim je svojim vežbačima predstavio tri izazova od kojih je svako izabrao dva. Izazovi su: istrčati polumaraton, savladati određene težine u određenim vežbama, biti redovan na treningu – 3 puta nedeljno. Ovakvi izazovi su direktne vežbe volje. One ciljaju na različite osobine koje dominiraju kod svih vežbača i na taj način svako može da izabere ono što ga najviše podstakne da se potrudi više i češće. Recimo, osobe koje imaju izraženu osobinu otvorenost ka novim iskustvima odabraće polumaraton, osobe koje izaberu redovnost na treningu su one koje su sa izraženom disciplinom i savesnošću (ili baš suprotno, žele to da razviju), i konačno osobe koje izaberu savladavanje težina mogu biti one koje su ekstravertnije, živahnije, smelije i aktivnije.
I na kraju, s obzirom da za svaki uspešno pređen izazov postoji nagrada, to je motivacija koja aktivira takmičarski duh.
2. Timski duh
Ovde bih se osvrnula na sopstveno iskustvo i na to šta je probudilo moju volju da redovno treniram u poslednjih godinu dana. SPR tim ima znanje i strast prema svom poslu, razumevanje i strpljenje za napredak i greške, i sve to su uspeli da prenesu na tim ljudi koji dolazi na grupne treninge. Osećaj pripadnosti i povezanosti, kao i bezuslovnog prihvatanja, jaki su elementi koji potpaljuju volju.
Zaključak psihologa:
Sledeći put kada kažete kolokvijalno „Idem na trening“ setite se da se ne zove u našem govoru slučajno baš – trening. Tokom tog vremena, mi smo posvećeni treniranju našeg tela i mišića, ali isto tako i naše volje i motivacije. A to je benefit za celokupno fizičko i mentalno zdravlje, koje poboljšava kvalitet našeg života u svim sferama i daje nam gorivo za sve druge životne izazove kroz koje prolazimo.